Radnja koja mnogo ometa namaz je ono što onaj ko gleda zna da njen izvršilac nije onaj koji klanja. Dok je mala radnja, koja je suprotna velikoj, oproštena i ne kvari namaz; jer se njen izvor ne može izbeći; jer u životu postoje pokreti koji nisu deo namaza, naravno, pa je oprošteno ono što nije učestalo i ne ulazi u granice onoga što se može izbeći. Zbog toga su namerni i zaboravljeni pokreti izjednačeni; od Ebu Katade, radijallahu anhu, se prenosi: "Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, klanjao je dok je nosio Umamu, kćerku Zajnab, kćerku Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i Ebu Al-Asa ibn Al-Rabi'a. Kada bi ustao, nosio bi je, a kada bi se srušio, stavio bi je dolje." U Sahihu Muslima 1: 385, i Sahihu Buhariju 1: 193. A od Aiše, radijallahu anha, se prenosi: "Spavala sam između ruku Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, a noge su mi bile u njegovoj pravcu. Kada bi se srušio, dodirnuo bi me, pa bih povukla noge, a kada bi ustao, ispružila bih ih." U Sahihu Buhariju 1: 192, i Sahihu Muslima 1: 367, a dodir je doticaj ili pritisak vrhovima prstiju. Pogledaj: Šerh al-Vekaja str. 159-161, i Tebyin al-Hakaik 1: 159-162.