Kažem, uz Božiju pomoć: Često se raspravlja u javnim i privatnim skupovima o ispravnosti hadisa iz dva najpoznatija zbirke hadisa i o tome kako ih je ummet prihvatio. Ova rasprava nije novina, već ima korene još od vremena Ibn al-Salah-a, nakon njegovog izjašnjavanja o prihvatanju hadisa iz ovih zbirki od strane ummeta; došlo je do velike rasprave o tome među onima koji su došli nakon njega, a ovo nije tema našeg razgovora. Ono što ovde želim naglasiti je izlazak iz spora koji se dešava među savremenicima u vezi s tim, i da za to nema potrebe, a bolje je ćutati o tome i posvetiti se drugim stvarima; jer postoje postavke u nauci koje, kada ih uzmemo u obzir, ne bismo morali da se svađamo oko ovog pitanja, a među njima su: Prvo: Ispravnost hadisa od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, putem pojedinačnih prenosilaca ne znači njegovu apsolutnu potvrdu; jer je apsolutna potvrda specifična za Kur'an, i za mutawatir hadise, i za poznate hadise prema nekim mišljenjima, dok su hadisi pojedinačnih prenosilaca samo verovatni, čak i ako su dostigli visoke stepenice verovatnosti; jer ne mogu biti oslobođeni mogućnosti greške, zaborava ili sličnog od strane pouzdane osobe koja prenosi. Rekao je Džalal al-Sijuti u "Tadribu" (1: 35), i imam al-Laknavi u "Zafru al-Amani" (str. 112): "Znaj da kada kažu ljudi hadisa: Ovaj hadis je ispravan, misle na ono što nam se pojavilo iz lanca prenosilaca, a ne da je to apsolutno ispravno u stvarnosti, suprotno onima koji kažu da vest jednog pojedinca donosi znanje, poput Huseina al-Karabisi i drugih, a Ibn al-Sabbagh je to preneo u "Al-‘Idda" od nekih ljudi iz hadiskih krugova. Rekao je sudija Abu Bakr al-Bakilani: To je reč onih koji ne razumeju ovu oblast. Takođe, kada kažu: Ovaj hadis je slab, misle da nam se nisu pojavili uslovi ispravnosti, a ne da je to laž u stvarnosti, jer je moguće da lažov govori istinu, i da često greši.", i slično tome u "Taqrirat al-Sunniya" (str. 18). Drugo: Sahih Bukhari i Sahih Muslim su najispravnije knjige nakon Allahove Knjige, kao što je navedeno u tekstovima o terminologiji, poput: "Maqdima" Ibn al-Salah (str. 1), "Mukhtasar al-Jurjani" (str. 120), "Taqrib" (str. 2), i "Maqdima" Abdul-Haka al-Dahlavi (str. 85). Rekao je hafiz al-Sakhawi u "Al-Ghaya" (str. 25): "Sahih Bukhari i Sahih Muslim... najispravnije knjige nakon Allahove Knjige", a rekao je učenjak al-Futuhy u "Sharh al-Kawkab al-Munir" (str. 643): "Oni su najispravnije knjige nakon Kur'ana; zbog saglasnosti ummeta da ih prihvati", a rekao je učenjak al-Abnasi u "Al-Shadha al-Fiyah" (str. 82): "I njihovi radovi su najispravnije knjige nakon Allahove Knjige." Rekao je imam al-Laknavi u "Zafru al-Amani" (str. 120): "Ovo je ono oko čega su se saglasili muhadisi na Istoku i Zapadu: da "Sahih Bukhari" i "Sahih Muslim" nemaju ravnog u knjigama", a izrazi učenjaka koji to potvrđuju su nebrojeni, i u onome što je pomenuto je dovoljno. Treće: Rad sa hadisima je drugačije pitanje koje se razlikuje od ispravnosti; jer su neki hadisi iz ova dva zbirke bili neprimenjeni od strane nekih pravnih škola među sunijama, kao što su hanefije, malikije, šafije i hanbelije, i to je veoma poznato i ne zahteva dokaze i primere. Postoje hadisi iz ova dva zbirke koje su većina pravnih škola sunija zanemarila, a među primerima toga je hadis: "Posti onaj ko se kupa i onaj ko se kupa" u Sahih Bukhari (2: 685), jer su hanefije, malikije i šafije smatrale da se ne posti prilikom kupanja, dok su hanbelije tvrdile da to prekida post, kao što je navedeno u Kuvajtskoj pravnoj enciklopediji (17: 17). Pomenuli su tumačenja za hadis, među kojima je i to da post nije bio zbog kupanja, već je to imalo drugo značenje, a to je da su se onaj koji se kupa i onaj koji se kupa ogovarali o nekom čoveku, pa je zato rekao, sallallahu alejhi ve sellem, što je rekao... i njihovo post nije kao post zbog jela, pijenja i intimnosti, već su izgubili nagradu zbog ogovaranja, pa su postali poput onih koji su prekinuli post, ali to nije post koji zahteva nadoknadu, kao što je navedeno u "Umdatu al-Qari" (11: 38). Malo je hadisa iz ova dva zbirke oko kojih su se reči sunijskih pravnih škola saglasile da se ne primenjuju, poput hadisa Ibn Abbasa, radijallahu anhu: "Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, klanjao je podne i ikindiju zajedno u Medini bez straha i putovanja, rekao je Abu al-Zubair: Pitao sam Saida zašto je to učinio? Rekao je: Pitao sam Ibn Abbasa kao što si ti mene pitao, pa je rekao: Hteo je da ne opterećuje nikoga iz svog ummeta" u Sahih Muslim (1: 490); zbog suprotstavljanja ajeta i mutawatir hadisa da svaka molitva ima određeno vreme. Rekao je hafiz al-Tirmidhi: "Sve što se nalazi u ovoj knjizi od hadisa se primenjuje, i neki učenjaci su to prihvatili osim dva hadisa: Hadis Ibn Abbasa, radijallahu anhu, da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, spojio podne i ikindiju u Medini...". Rekao je imam al-Nawawi šafijski: "Spajanje u prisustvu bez straha, putovanja, kiše ili bolesti je naše mišljenje i mišljenje Abu Hanife, Malika, Ahmada i većine: da to nije dozvoljeno". Takođe, hadis: "Samo voda dolazi iz vode" u Sahih Muslim (1: 269) je abrogiran hadisom: "Kada se sretnu obrezanici, obavezno je kupanje" u Sahih Bukhari (1: 110) u Kuvajtskoj pravnoj enciklopediji (17: 286): "Svi pravnici su se saglasili da je obavezno kupanje kada se glavić sakrije...". Nedostatak primene pravnika na hadise čija je ispravnost potvrđena nije proizašao iz strasti i želje, daleko od toga, već zbog postojanja dokaza koji sprečavaju primenu hadisa, kao što su suprotstavljeni jači dokazi iz Kur'ana ili hadisa, ili potvrda njegovog abrogiranja, ili nešto slično. Nakon što je hafiz Ibn Abdul-Barr u "Džami' Bayanu al-Ilm" (str. 148) preneo reči Al-Lajth ibn Sa'd: "Zbrojio sam na Malika sedamdeset pitanja u kojima je dao svoj stav, a svi su bili suprotni Sunnetu Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem", on je dodao: "I nismo našli nikoga od učenjaka ummeta koji je potvrdio hadis od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, a zatim ga odbacio osim s argumentom poput tvrdnje o abrogaciji ili saglasnosti ili napada na njegov lanac prenosilaca, a ako bi ga neko odbacio bez argumenta, njegova pravednost bi bila dovedena u pitanje, a kamoli njegovo vođstvo, i bio bi nazvan grešnikom, a Allah ih je poštedio toga, i došlo je od ashaba da su se trudili svojim mišljenjem i govorili po analogiji na osnovu osnova, što će se dugo pominjati, a takođe i od tabi'ina". Izvlačenje pravnih presuda iz šerijatskih dokaza zahteva potpunog mujtahida, i to ne može svako; jer je to obaveštenje o Allahovoj presudi u pitanju, i to može imati samo onaj ko je za to sposoban; zbog sukoba između dokaza koji je očigledan i koji može razrešiti samo mujtahid, a zatim uskladiti dokaze i objasniti šerijatsku presudu, rekao je imam Taqi al-Din al-Subki u značenju reči imama al-Mutalibi: "Ako je hadis ispravan, to je moje mišljenje" (str. 18): "Pripisuje se reč: hadis je zabluda osim za pravnike; Ibn Wahba, Al-Lajth ibn Sa'd i Ibn Ujaina, radijallahu anhu, i njegov značaj nije skriven onome ko ima veze sa knjigama nauke i njihovim ljudima, i slično je preneseno od drugih imama". Jedan od najboljih koji je istraživao pitanje ispravnosti dva najpoznatija hadisa i rada s njima je muhadis današnjice Shubair al-Othmani u uvodu "Fath al-Mulhim" objašnjavajući Sahih Muslim (1: 296-300), ovde pominjem neke delove iz njega zbog velike koristi, jer je rekao: "I nije potrebno da saglasnost ummeta o tome da su ispravni prema terminologiji muhadisa podrazumeva saglasnost o radu sa njihovim sadržajem, kao što je rekao al-Tirmidhi u hadisu Ibn Abbasa o spajanju molitvi u Medini, koji je Muslim zabeležio u "Sahihu", da se ne primenjuje. Niti da je to neosporno da je to reč Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u stvarnosti, jer je ummet naređen da radi na osnovu pretpostavke kada se ne traži apsolutna potvrda, a pretpostavka može biti pogrešna, kao što je sudija, jer je naređen da sudi prema svedočenju onoga ko je naizgled pravedan, a to što je naređen ne ukazuje na to da svedočenje pravednog mora biti u skladu sa stvarnošću i potvrđeno u stvarnosti; zbog mogućnosti da je svedočio suprotno stvarnosti, bilo zbog greške koja mu se dogodila ako je u stvarnosti pravedan, ili zbog laži, od koje se nije uzdržavao ako je naizgled pravedan samo pred ljudima, a sudija je u svakom slučaju ispunio ono što mu je bilo naređeno. Da, ako dođe do saglasnosti o radu prema određenoj vesti, ili kada ummet prihvati njen sadržaj, tada to donosi znanje o ispravnosti njenog sadržaja u stvarnosti, i da se sa njom postupa u stvarnosti, čak i ako lanac prenosilaca nije ispravan... Ovo je suptilna razlika koju nisu primetili Ibn Taimija i drugi pristalice Ibn al-Salah-a. Takođe, postojanje saglasnosti o ispravnosti ova dva dela i njihov značaj i prednost nad drugima ne znači ispravnost svakog hadisa u njima u odnosu na druge, već ispravnost u celini u odnosu na celinu, i njihova prednost nad njima... Na ovo se ne može pozivati samo na osnovu ove opšte saglasnosti da je određeni hadis iz njih ispravniji od ispravnih hadisa drugih knjiga, osim nakon što se razjasne osobine ispravnosti u tom određenom hadisu... I svaki hadis koji su muhadisi proglasili ispravnim, njihova presuda se odnosi na lanac prenosilaca prema onome što zahteva njihova umetnost i dužnost, a ova mera ne sprečava pravnike i učenjake usul al-fiqh da ga ponekad ne proglase ispravnim prema temi i njihovoj dužnosti... Dakle, saglasnost učenjaka o ispravnosti onoga što se nalazi u ova dva hadisa je krajnji rezultat u ovoj oblasti, što vodi do apsolutne ispravnosti prema muhadisima, a ne prema pravnicima, pa se može reći: Hadisi iz ova dva hadisa su nesporno ispravni u vezi sa njihovim lancima prenosilaca i njihovim hadisima kod svih učenjaka i celog ummeta, osim njihove pravne ispravnosti i usul al-fiqh potvrde.... Nije naš cilj u onome što smo napisali u ovoj temi umanjiti značaj ova dva hadisa, ili drugih knjiga hadisa, daleko od toga, već je cilj negirati duboku analizu i ekstremizam, i staviti svaku stvar na njeno mesto, i ukazati na njen značaj onako kako zaslužuje...". Ako ti je jasno ono što je prethodno rečeno, znaš da nema potrebe za razdvajanjem i sporom o ispravnosti hadisa iz dva najpoznatija hadisa, jer se smatraju najispravnijim knjigama nakon Allahove Knjige, i da su njihovi autori bili strogi i precizni u uslovima ispravnosti više od drugih, kao što su to potvrdili hafizi, i ova ispravnost ih ne dovodi do apsolutnog znanja, već se oslanjaju na pretpostavku i trud. A naučni praktični aspekt ovog pitanja, a to je rad s njihovim hadisima... ima detalje i dokaze koje sprovode mujtahidi među pravnicima, a neka Allah ima milosti na Al-Amash kada je razjasnio ovu stvar, rekavši: "O pravnici, vi ste lekari, a mi smo farmaceuti", kao što je u uvodu "Nasb al-Rayah" (str. 287). Nakon ovog razjašnjenja i objašnjenja onoga što je zadesilo ovo pitanje od izobličenja napada na hadise iz dva najpoznatija hadisa i napada na njih s pretpostavkom da imaju status Kur'ana u zaštiti od izmena, a to je pogrešna pretpostavka, i loša praksa, koju nisu izrekli imami, već je tema njihovog govora ono što je ranije objašnjeno. A Allah zna najbolje.