Kažem, uz Božiju pomoć: Ubistvo se deli na pet vrsta: Prvo: namerno: to je kada se namerno udari nekoga oružjem koje razdvaja delove, kao što su: oružje, težak predmet od gvožđa, oštar predmet od drveta, stakla, kamena, igla u smrtonosnom mestu, i drugi. Rekao je završni istraživač Ibn Abidin u "Radd al-Muhtar" 6: 528: "I svako ubistvo metkom je namerno; jer je to od gvožđa i može da povredi, pa se za to zahteva odmazda, ali ako ne povredi, ne zahteva se odmazda prema predaji od al-Tahawija, kao što je to naveo al-Tahawi od al-Shalabija." A pravilo namernog ubistva: 1. Obaveza greha; jer je njegova zabrana jača od zabrane izgovaranja reči neverstva, jer je reč neverstva dozvoljena pod prinudom, za razliku od ubistva. 2. Obaveza odmazde, ne može se pretvoriti u novac osim uz saglasnost, pa je ispravno izmirenje, čak i sa sličnom ili većom od dijete. 3. Nema obaveze pokajanja; jer je to čisti greh, a u pokajanju ima značenje obožavanja, pa se ne može vezati za to. Drugo: sličnost namernog ubistva: to je kada se namerno udari nekoga nečim što nije pomenuto u namernom ubistvu: tj. nečim što ne razdvaja delove, čak i velikim kamenom ili drvetom prema Abu Hanifi, u suprotnosti sa drugima. Ako je sličnost namernog ubistva u nečemu što nije život, kao što su udovi, onda je pravilo isto kao kod namernog ubistva u obavezi odmazde; jer u onome što nije život nema sličnosti namernom ubistvu. Pravilo sličnog namernog ubistva: 1. Greh; zbog onoga što je prethodno. 2. Pokajanje. 3. Teška dijeta na porodicu ubice. 4. Nema obaveze odmazde; zbog sličnosti sa greškom s obzirom na alat, osim ako se to ponavlja, pa je imamu dozvoljeno da ga ubije iz političkih razloga, kao što je u "Al-Durr al-Mukhtar" 6: 530. U to spada i udaranje automobilom; zbog nedostatka korišćenja onoga što razdvaja delove uopšte kao u alatima za namerno ubistvo, osim što bi trebalo da spada pod namerno ubistvo ako postoje znakovi da je to učinjeno namerno; zbog blizine značenja težine, jer je ručno, a automobil je automatski. Treće: greška u ubistvu, koja se deli na dva tipa: 1. Greška koja se dešava u samom delu, kao što je kada se namerno puca u divljač, a pogodi čoveka, ili kada se namerno puca u jednog čoveka, a pogodi drugog. 2. Greška koja se dešava u pretpostavci delatelja (namera), kao što je kada se puca u čoveka u pretpostavci da je neprijatelj ili otpadnik, a zapravo je musliman; jer nije pogrešio u delu jer je pogodio ono što je nameravao da pogodi, već je pogrešio u nameri, tj. u pretpostavci, jer je mislio da je neprijatelj musliman, a čovek divljač. Greška se deli na dva tipa; jer se čovek ponaša delima srca i udova, pa svako od njih može da nosi grešku pojedinačno kao što je pomenuto, ili zajedno kada puca u čoveka misleći da je divljač, pa pogodi drugog čoveka, vidi: "Al-Tebyin" 6: 101, "Bada'i al-Sanai" 7: 234, i druge. Četvrto: ono što se smatra greškom; kao kada spavač padne na nekoga i ubije ga; jer to nije stvarna greška zbog nedostatka namere spavača prema nečemu da bi postao grešan prema svom cilju, tako da je ovo ubistvo u značenju greške u ubistvu sa svih strana zbog postojanja bez namere; jer je umro zbog svog težine, pa su se na njega primenila pravila; jer nema zamisli o nameri od spavača, tako da se ne može zamisliti da je napustio nameru ili napustio oprez. Od njegovih primera: ako hoda putem držeći mač ili kamen ili ciglu ili drvo, pa mu ispadne iz ruku i ubije ga, zbog postojanja značenja greške u njemu, i njegovog postizanja putem direktnog kontakta sa kožom ubijenog. I ako je putnik hodao putem, a njegova životinja je gazila čoveka svojim rukama ili nogama; zbog postojanja značenja greške u ovom ubistvu i njegovog postizanja putem direktnog kontakta; jer je težina putnika na životinji, a životinja je alat za njega, pa je ubistvo koje se dogodilo zbog njene težine pripisano putniku, pa je to ubistvo direktno. U to spada i ubistvo u saobraćajnim nesrećama, i pad tereta sa dizalice na osobu i njegovo ubistvo; zbog postojanja značenja greške, i nedostatka namere za ovo delo uopšte. Njegovo pravilo: 1. Obaveza dijete; zbog postojanja značenja greške, a to je nedostatak namere. 2. Obaveza pokajanja i gubitak nasledstva i oporuke; zbog postojanja ubistva direktno; jer je umro zbog svoje težine; da bi se stvorila sumnja da je nepažljiv, i nije spavao namerno da bi požurio nasledstvo. 3. Da u slučaju greške u ubistvu ne nosi greh ubistva, već nosi greh napuštanja opreza, i prekomernog uveravanja; jer dozvoljena dela ne smeju se direktno sprovoditi osim pod uslovom da ne povrede nikoga, pa ako povrede nekoga, onda se ostvaruje napuštanje opreza, pa greši, a reč pokajanje ukazuje na to; jer je to zavese, a nema zavese bez greha. Dokaz obaveze dijete u grešci u ubistvu: 1. Rekao je :{"A KO UBIJE MU'MINA GREŠKOM, PA OSLOBODITE MU'MINSKU ROBINJU I DIJETA KOJA SE ISPLATI NJEGOVIM PORODICAMA"}[An-Nisa: 92]. 2. Da je to presudio Omar  u tri godine u prisustvu ashaba  bez prigovora, pa je to postalo konsenzus. Vidi: "Al-Mabsut" 26: 68, "Al-Bada'i" 7: 271-272, "Durar al-Hukam" 2: 90-91, "Radd al-Muhtar" 6: 531, i druge. Peto: ubistvo zbog uzroka; kao što je iskopavanje bunara i stavljanje kamena na tuđem imanju; jer ako je izazvao ubistvo, postaje kao onaj koji ga baca i gura. Od njegovih primera: ako je životinja udarila ili udarila ili povredila, on je odgovoran osim što nema pokajanja, niti gubi nasledstvo i oporuku; zbog postojanja ubistva putem uzroka, a ne direktno, i nema pokajanja za vozača i vođu, niti gube nasledstvo i oporuku; jer delovanje vožnje i odmazde približava životinju ubistvu, pa je to ubistvo uzrokovano, a ne direktno, a ubistvo uzrokovano, a ne direktno, ne odnosi se na ova pravila za razliku od putnika; jer je on direktno ubica kao što smo objasnili. I ako je zaustavio životinju na vratima džamije, to je kao da je zaustavio na putu; jer je prešao granicu u zaustavljanju osim ako je imam postavio mesto za muslimane na vratima džamije gde će zaustaviti svoje životinje, pa nema odgovornosti za ono što su učinile dok su stajale; jer imam može to učiniti ako se ljudima ne nanosi šteta, pa nije prešao granicu u zaustavljanju, pa se to može uporediti sa zaustavljanjem na sopstvenom imanju osim ako je bio na životinji, pa je njegova životinja gazila čoveka i ubila ga; jer je to ubistvo putem direktnog kontakta, pa se svi slučajevi izjednačavaju. I ako je zaustavio svoju životinju na mestu gde je imam dozvolio zaustavljanje, kao u tržnici konja i magaraca; zbog onoga što smo rekli. I ako je zaustavio svoju životinju u pustinji; jer je zaustavljanje u pustinji dozvoljeno zbog nedostatka štete za ljude, pa nije prešao granicu u tome. Vidi: "Al-Bada'i" 7: 271-272, "Fath al-Qadir" 10: 214, i druge. U to spada i zaustavljanje automobila na mestu koje nije predviđeno za to, jer nije stao na svom imanju, ili na mestu gde je dozvoljeno zaustavljanje, pa udari čoveka i ubije ga, pa je odgovoran za dijetu, a ne za pokajanje; zbog postojanja prekršaja s njegove strane u zaustavljanju. A Allah zna najbolje. Njegovo pravilo: 1. Dijeta je obavezna na porodici ubice; jer je to uzrok štete, i on je prešao granicu u kopanju, pa se smatra kao onaj koji gura onoga ko je bačen u to, pa je dijeta obavezna radi zaštite života, pa je na porodici ubice; jer je ubistvo ovim putem manje od ubistva greškom, pa je izvinjen, pa je dijeta obavezna na porodici ubice kao u grešci, čak i više zbog nedostatka direktnog ubistva. 2. Nema obaveze pokajanja. Vidi: "Al-Tebyin" 6: 101-102, "Al-Bahr al-Ra'iq" 8: 329, "Indijske fetve" 6: 3, "Fikh enciklopedija" 28: 226, i druge. A Allah zna najbolje.