Tebejanje se odnosi na osam pravila: 1. U tebehanju se zahteva da bude izrečeno jezikom, pa ako ga izgovori srcem, ne računa se, a nijemi ne mora pomerati jezik, i svaka dova koja ima za cilj veličanje Allaha, uzima se kao tebehanje: kao što su tehlil, tesbih, tahmid, tekbir i drugo, a ako kaže: "Allahumme"; to mu je dovoljno. 2. Dozvoljeno je pominjanje i tebehanje na arapskom, persijskom i drugim jezicima. 3. Tebejanje jednom je obavezno, a ponavljanje u njegovom prisustvu je sunnet, a pri promeni stanja: kao što su jutro, večer, svitanje, izlazak, ulazak, ustajanje, sedenje i drugo: preporučuje se, a prekomerno ponavljanje bez obzira na stanje: pohvalno je. 4. Preporučuje se da se tebehanje ponavlja tri puta svaki put, i da se izgovara redom bez prekidanja stranim rečima, i ne prekida se rečima, a ako u međuvremenu uzvrati pozdrav, to je dozvoljeno, a nije dobro da neko drugi pozdravlja njega, i ne bi trebalo da se prekida nešto od tebehanja koje je sunnet, bilo u njegovoj strukturi ili izgovoru, a ako doda nešto što je prenešeno, to je pohvalno: kao što kaže: "Lebbeyke ve sa'dejke, i sve dobro je u Tvojim rukama, i želje su Tebi, Lebbeyke sa pravim hodočašćenjem i pokoravanjem, Lebbeyke, zaista je život život onog sveta i slično tome", a ono što nije prenešeno je dobro; jer od Ibn Omara, radijallahu anhu, se prenosi: "Tebeha poslanika Allaha, sallallahu alejhi ve sellem, je bila: Lebbeyke Allahumme Lebbeyke, Lebbeyke la šerike leke Lebbeyke, inna el-hamdu ven-ni'metu leke vel-mulku la šerike leke, a Ibn Omer, radijallahu anhu, je dodavao: Lebbeyke Lebbeyke ve sa'dejke, i dobro je u Tvojim rukama, Lebbeyke, i želje su Tebi, i rad" [u Sahih Muslima 2: 841]. 5. Preporučuje se da se tebehanje često izgovara stojeći i sedeći, vozeći i silazeći, stojeći i hodajući, čist i nečist, u stanju velike nečistoće i kod žene u menstruaciji, i pri promeni stanja i vremena, i svaki put kada se uzdigne na uzvišenje ili siđe u dolinu, i pri dolasku noći i dana, i u svitanju, i nakon obavezne i dobrovoljne molitve, i pri svakom ulasku i izlasku, i kada se susreću neki od hodočasnika, i kada se probudi iz sna; jer od Ibn Omara, radijallahu anhu, se prenosi: "On je tebehao dok je bio na konju, dok je silazio i dok je ležao" [u Musnedu Šafije str. 123, i Sunen Al-Bajhakija 5: 43], a od Džabira, radijallahu anhu, se prenosi da je rekao: "Poslanik Allah, sallallahu alejhi ve sellem, je tebehao kada je sreo putnike, ili kada je prešao uzvišenje, ili kada je sišao u dolinu, i kada se završila obavezna molitva, i u zadnjem delu noći" [prenosi Ibn Askar u svom izlaganju hadisa, i u njegovom lancu prenosioca ima onih koji nisu poznati, a ima i sličnosti iz hadisa Ibn Omara koji je obustavljen: On je tebehao dok je bio na konju, dok je silazio i dok je ležao. Poglej: I'la as-Sunen 10: 40-41], a od Ibn Abasa, radijallahu anhu, se prenosi: "Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je tebehao nakon molitve" [u Džami' et-Tirmidhiju 3: 182, i rekao je: Dobro i neobično, i Sunen Al-Bajhakija 5: 37, i Veliki rečnik 11: 434]. 6. Ako su u grupi, niko ne bi trebao da ide za tebehanjem drugog; jer to ometa misli, već svaka osoba treba da tebeha sama bez da ide za glasom drugog. 7. Preporučuje se da podiže glas prilikom tebehanja osim ako je u gradu ili žena, ali ne treba da podiže glas do te mere da mu se glas prekine i da mu to naškodi; jer od Es-Sa'iba ibn Halada, radijallahu anhu, se prenosi da je rekao: "Došao mi je Džibril i naredio mi da kažem svojim drugovima da podignu svoje glasove u tebehanju i tehlilu" [u Džami' et-Tirmidhiju 3: 191, i rekao je: Dobro i ispravno, i Sahih Ibn Huzejme 4: 173, i Sahih Ibn Hibana 9: 111], i on, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao svojim drugovima kada su prešli granicu u podizanju glasova u tekbiru tokom putovanja: "O ljudi, smirite se, jer ne pozivate nijemog niti odsutnog, vi pozivate Onoga koji čuje i blizu je, i On je s vama" [u Sahih Muslima 4: 2076, i Sahih Al-Bukhari 3: 1091]. 8. Tebejanje se izgovara u džamiji u Meki, Mini i Arefatu, a ne u tavafu i sa'i umre; jer je tada bolje posvetiti se molitvama koje su prenesene. Poglej: Lubab al-Manasik str. 113-116, i Al-Wikaaya str. 251.